Zamor mišića

Brzina zamora zavisi od ritma rada ( učestalosti kontrakcija ) i veličine opterećenja.

Zamor je čisto fiziološka pojava koja nastaje kao posledica treninga i koja nastaje u roku od nekoliko sati pa do najduže dva dana. Ako treje duže onda to stanje prelai u neke druge pojave ( preopterećenje, prekoračenje ili pretreniranost ) koje su, a naročito pretreniranost, daleko od toga da su fiziološke pojave. Zamor mišića se manifestuje kao privremeno smanjenje njegove radne sposobnosti, nastale kao rezultat izvršenog rada. Uzroci zamora mogu biti različiti, a tri najčešća koja se spominju su: - zamor na nivou nervnog sistema; - nakupljanje raspadnutih produkata metabolizma; - iscrpljivanje rezervi energije u samom mišiću. - Zamor može da nastane na nivou nervnog sistema što se ispoljava kao rezultat zamora centralnog nervnog sistema ( CNS ), kada kora velikog mozga nije u potpunosti spremna da pošalje nervne impulse u mišić. To se dešava kada vas neko probudi u tri ujutru i traži od vas da otrčite dva kruga oko zgrade. Rezultati tog rada neće biti ni približni onima koje biste postigli da ste odmorni i u punoj formi. Takođe, može se ispoljiti i na nivou neuromišićne sinapse, kada se potroše neurotransmiteri koji prenose nervne impulse sa motornih neurona na mišić. To se dešava kada kontrakcijom bicepsa podižete opterećenje ok 15 kg do maksimuma tj. do otkaza. Sledeći put kontrakciju nećete moči da razvijete na taj način ma koliko se trudili, iz razloga što nema više neurotransmitera za prenos nervnih impulsa. Vezikule neurotransmitera se u ovom slučaju ponašaju kao osigurači, i u slučaju prekomernog naprezanja onemogućavaju dalju kontrakciju mišića, koja bi dovela do oštećenja mišićnih vlakana. - Zamor može nastati i kao rezultat nakupljanja raspadnih produkata anaerobnog metabolizma - mlečne kiseline. Mlečna kiselina se oslobađa kada naporno radimo u anaerobnom režimu rada, što podrazumeva velika opterećenja za mišić. Usled promene pH vrednosti sredine u kojoj mišić radi, razvijaju se uslovi koji ne pogoduju radu mišićnih vlakana, te kontrakcije postaju znatno slabije. Kiselina deluje raždražujuće na nervne završetke mišića, i toku toga se razvija bol, koji liči na onaj kao u toku upale mišića. Ovaj bol se javlja ubrzo nakon vežbanja ( po nekad i u toku treninga ), za razliku od upale koja se javlja za dan-dva. Ovakav vid zamora se ređe razvija kod dobro utreniranih osoba, jer se kod njih razvijaju adaptacioni mehanizmi, kojima se bolje otklanjaju razgradni produkti metabolizma mišića. - Treći vid zamora mišića jeste potrošnja energetskih rezervi, koje stoje na raspolaganju u mišiću za dugotrajan rad. U svakom sportskom naporu uvek deluje više uzroka koji se međusobno prepliću sa možda predominacijom nekog od njih. Pretreniranost je stanje organizma u kome dolazi do pada radne sposobnosti a istovremeno znači i iscrpljenje adaptacione energije. Tada se stanje organizma ispoljava simptomima organske i funkcionalne prirode. Ulazak u stanje pretreniranosti se ulazi pod uticajem više faktora. Neki od osnovnih razloga mogu biti greške u vođenju treninga, stil života ( alkohol, kafa, pušenje, neispavanost, ishrana, uslovi života.. ), psihička tenzija, frustracije, emocije, odgovornosti, socijalno okruženje ili pak pogoršano zdravstveno stanje. Osnovni simptomi pretreniranosti su - tahikardija, bezvoljnost, pojačana potrošnja kiseonika ( smanjena efikasnost ), nesanica, apatija, povećano izlučivanje uree u mokraći i drastičan pad sportskih rezultata. Smatra se da je osnovni “krivac” pretreniranosti leži u nesposobnosti hipotalamusa da adekvatno odgovori na pojačano delovanje stresora. U osnovi pretreniranosti je istovremeno i disbalans u vidu vegetativnog nervnog sistema, tako da postoje dva oblika pretreniranosti : - simpatički - parasimpatički. - Simpatički vid se češće javlja kod sportista sa manjim sportskim stažom, dok se parasimpatički javlja kod osoba sa dužim sportskim stažom. Do danas nema konkretnih činjenica šta je u stvari uzrok ovog stanja., Tretman lečenja pretreniranosti će prvenstveno zavisiti od momenta kada se to stanje uoči. Najbolji lek je pauza tj. prestanak treninga. Pod pauzom se podrazumeva “lako” vežbanje uz eventualno neke dodatne mere bržeg u cilju oporavka mišića u trajanju od nekoliko nedelja. Kada simptomi prestanu, može se nastaviti s treningom. Glavni tj. prvi okidač za pretreniranost jeste nedovoljan oporavak od prethodnih treninga.